Нови, петнаести наступ Београдске филхармоније са нашим великим пријатељем, маестром Зубином Мехтом очекујемо са великим узбуђењем. Спојиће нас генијалне партитуре Моцартове Симфоније у ге-молу бр. 40 и Шубертове Симфоније бр. 9, Велике.
Карте за концерт по ценама од 3000, 4000 и 5000 динара су у продаји од 11. септембра 2024. од 10 часова на филхармонијској благајни (Студентски трг 11) и онлајн путем нашег веб-сајта.
Медијски спонзор
Поводом посете маестра Мехте, Београдска филхармонија снима документарни филм који су помогли:
Трагајући за добрим либретом, као поприличном гаранцијом за успех новог дела, Волфганг Амадеус Моцарт (1756-1791) је упознао песника и либретисту Лоренца да Понтеа, тек пристиглог у Беч из Венеције, који је постављен на место дворског песника на двору цара Јозефа Другог. Композитор га је ангажовао да обради Бомаршеов комад Фигарова женидба, што је представљало почетак значајне дугорочне сарадње са оперским либретистом која се у историји музике догодила још само неколико пута (Ђузепе Верди и Франческо Марија Пјаве, и Рихард Штраус и Хуго Хофманстал). Фигарова женидба је доживела успех, али не у толикоj мери. После премијере је изведена још осам пута, а прави успех је стигао тек у Прагу.
Увертира је компонована дан уочи премијере и не садржи музичке материјале из даљег тока опере, осим врцаве атмосфере свечаног дана. Три теме излажу једна за другом задржавајући исти, весели карактер кроз богатство оркестарских боја.
После неуспеха који је доживела бечка премијера опере Дон Ђовани, Моцарт није био омиљена личност у музичким круговима аустроугарске престонице. Изгубљеног самопоуздања композитор се окренуо стварању дела чија штампана издања, али и извођења није доживео. Према речима биографа „као у једном даху, за само седам недеља“ у лето 1788. године настале су три последње Моцартове симфоније (од укупно педесетак, четрдесет и једна је нумерисана).
Симфонија бр. 40 у ге-молу је већ самим одабиром тоналитета представљала сензацију. Моцарт је ретко компоновао у молским тоналитетима, а ово је био тек његов други излет у том смеру у жанру симфоније. И оркестрација коју је применио је представљала прекретницу у развоју симфонијског оркестра. У првобитној верзији недостајале су деонице кларинета, које су накнадно додате, а изостанак труба и тимпана тумачен је као непримерен оваквој фаталистичкој камерној музици. Моцарт се овим делом отргнуо од традиције нешто старијег Јозефа Хајдна, за то доба смелим хармонским решењима, заокруженошћу форме на макро и микро плану и зачецима контрапунктског рада, који ће кулминирати у Јупитер симфонији.
Први став следи принцип сонатне форме са јасно издиференцираним темама на свим плановима. Ритмички прегнантна прва тема коју води гудачка секција супротставља се другој уздржаној теми са доминантним дувачким партом. Други став је резултат еволуције преткласичних интермеца који ће наставити свој развој до Бетовенових дубоко мисаоних ларга и адађа. И менует у свом походу до скерца у овој симфонији доживљава свој врхунац. Од самог почетка контрапунктски третиран смирење достиже тек у идиличном трију. У традицији барокног кончерта гроса у финалу се смењују фрагменти у динамичном контрасту, док је друга тема представљена у старом маниру кончертина као трио (две деонице виолине и виола). Нестални дух првог става осећа се и у атмосфери овог. Додуше, недостаје тематске заокружености сонатног циклуса, али је равнотежа успостављена.
Последња завршена симфонија Франца Шуберта (1797-1828), девета по реду, свој поднаслов Велика дугује својој маестозности и величанственом звуку. Дело настало у последњој години живота, композитор је послао Бечкој филхармонији да се укључи у програм, али су музичари одбили да га свирају јер је оцењено као претешко. Симфонију је премијерно извео оркестар Гевандхауса из Лајпцига са Менделсоном за диригентским пултом тек 1839. године, а своје одушевљење делом Роберт Шуман је описао хвалоспевом о „највећем инструменталном делу после Бетовенове смрти“. Иницијална инспирација Шуберту био је управо славни претходник и његова Девета симфонија чију опсежност и дубину је Шуберт покушао да досегне својим делом.
Данас је ова симфонија стандардни део симфонијског репертоара, али се сматра извођачким изазовом због своје дужине и интерпретацијских захтева. Четвороставачни формални образац класично је конципиран. Првим ставом доминира тема из увода велике ширине која повезује почетак и моћну Коду заокружујући став. После лирског другог става, још један омаж Бетовеновој Деветој представљен је у трећем ставу сличним формалним концептом са лирским плесним мелодијама у Скерцу и валцерским народним плесним ритмовима у трију, баш као и у величанственом финалном ставу узвишене драматике и радости.
Даница Максимовић
